је задовољан с оним што има, и оно што има да је урађено како ваља и паметно, да је добро и лепо. Имање му је лепо ограђено или у проштац или са врбом и трњем. Оно стоке што има све му је ухрањено, чисто и глатко и држи онолико колико му треба да не досађује ни њему ни другоме....

Тодосије је дружеван човек и пространије руке од многих домаћина. Сваког лета добави он терзију па га намести у собу да ту ради по месец дана. Ту се развије труба сукна, прибави се гајтана, чојице, копчи и другог арча, па терзија реже, шије и шара и за њега и његову Савку и децу. Те тако је свако његово чељаде лепо одевено као из највеће газдашке куће.

Кад треба, Тодосије не веже кесу. У радан дан не да се видети у механи, а кад је празник он иде у њу спокојно, седне међу људе, па с ким хоће он попије по неку, поручи и части. Тако исто кад иде у варош не носи у торби чутуру и заструг, већ седа у механу па поручи јела и пића, а у дућанима набави свега што му треба за кућу.

Дружи се са свима поштеним људима и ко је за шалу он се с њим шали, смеје и разговара. Кад га гледаш како с понекима седи и части се, ти би рекао: части га да му измами неко парче земље, да купи појевтино, или да осече неко дрво из његова забрана. А оно није: Тодосију пало у вољу да с тим човеком седне и коју попије, и то је све. Тако он ради и у другим приликама: кад иде