V

Кад пођеш од куће Витора Микачића преко новог вотњака, угледаћеш једну лепу кућу са неколико зграда у чистом и пространом дворишту, у непосредном суседству Виторова имања. Кућа до пола озидана од опеке, од пола од брвана и покривена ћерамидом. Под кућом подрум и на њему велика двокрилна врата. Зграде све од брвана, лепо срезане као кутијице и поређане у одстојању по крају дворишта.

То је дом Тодосија Дмитрића првог суседа Виторова, човека средовечна, црвенкасте косе и бркова, широких уста и крезава, увек расположена и насмејана.

Тај је задовољан с оним што има, а има осредње имање, на коме се може лепо живети кад се паметно ради. Толико му је остало од оца и толико и данас има. Целог века није прикупио ни парчета земље нити се отима за то. А оно што има уредио је како је умео: груписао њиве за себе, истребио ливаде, очувао забране и поновио вотњак.

Погледи Тодосија Дмитрића на живот мало у чему да се подударају са погледима Витора Микачића. На пример: обојица су поштени људи, мрзе лопове и бадаваџије. Обојица су радници и воле раднике, само с том разликом што Тодосије држи да и у раду треба имати мере, треба радити онолико колико је човеку потребно за живот, да не би оскудевао и живео на туђ рачун.

Витор је тежио да има што више, а Тодосије