Витор, те би неко из куће рекао да се инате горе под јабуком шећерлијом.

Једно вече прича тако те о овоме, те о ономе, па од једном спусти глас као да шапће на ухо:

— И наш кум Иво, грешан сам у Бога... није човек од реда. Младо и зелено па се не дружи са поштеним људима него с несретницима. А његов отац, покојни кум Антоније, био је човек и било ми је слатко пољубити га у руку као покојног родитеља... И, нек остане међу нама, чу се рђав глас за кума Ива: веле, лани о Св. Томи украо улар на вашару и стрпао га у чакшире, а човек то смотри па га ухвати за мишку. Те ту повуци и потегни, док се нису наравњали и кум Иво плати улар скупље но икаку узду. Сад га дирају за то. Кад је где на копању, а копачи се дозивају: „Пошто су улари на вашару?“ и пружају прст на њега, а мене стид, — кумови смо... Ја то нећу нигде признати да је таки кум Иво а немој ни ти. Реци: „Немојте, људи, тако говорити, ко зна, је ли то тако било, и што причаш што ниси очима видео и на шта се можеш заклети" ... Божја воља, кум ми не треба поодавно, али ја га призивам и стимам: и о благудану и где га видим. Призивај га и ти и пољуби га у руку увек.

— Хоћу, бабо!

— И направи му места где год те нађе.

— Не брини, бабо!

— И пољуби га у руку и од срца, Бога ти!

— Хоћу, Бога ми!