и идем кући. Ако му дадох једну каву на пиће добро и јес, ако му не дадох, ништа није ни било. Други неће тако, него, да је кабил, возао би и среског ћату на својим колима ваздан и опет би га чашћавао код сваке механе...

— Истина је, бабо... И у нас понеки трчкарају око тога пустог кмества..

— Ама каква кмества! Ја сам најбољи кмет у својој кући, на моме имању, кад радим као домаћин човек и кад имам и мрсно и посно и не тражим из села зачина.

— Тако и ја велим, бабо.

И онда почне претресати појединце у селу: те оваки је овај те таки је онај...

— Хе, овај свет: неко вели ’вако, неко ’нако, а ја велим: тешко ономе ко нема што треба у глави па да туђу слуша, а своју свиђа. Ако нисам паметан у мојој четерестој или педесетој, ја ћу бити луд довека. Је л’ де?

— Јесте, бабо!

— И што да ме он учи и саветује? Тако дође по неки на њиву и вели: „Зашто ову њиву не заливадиш, видиш како се испостила?“ А ја га гледам и мерим: што се њега тиче моја њива и моја ливада?

— Нека сваки располаже својим имањем како уме, — додаје Видосав.

— И после, ја мислим шта ли он хоће с тим што ме навлачи да ја моју њиву заливадим? Хтео би да он има пун кош кукуруза, а ја да га купујем с раног пролећа... Е, не’ш, брајко, не превари! — подвикује