Он узме штапић на га промеће из руке у руку и разговара:

— На прилику, синко, што гледаш ове Коружиће! Они су газде од старина: имају по триста брава ситне стоке, по шесеторо говеди.. Али ја велим: хе, што се размећете! То јест, велим у себи и мислим: човек не треба да сили. Бог је стари сајибија: у њега је све богаство....

— Право велиш, бабо, човек не треба да сили, па шта имао да имао, — додаје Видосав.

— Што да сили! Оно јес’ газда, али нисам ни ја поникао као ова травка на ледини! Да је сваки од њих прикупио по онолико земље колико сам ја прикупио, хеј, колико би они имали данас! Нек се сутра изделе и нека сваки одвоји што је његово, ја бих их чикнуо по једнога... Је л’ де?

— Јесте, Бога ми!

Па махне руком и нанишани на десну страну:

— И ови, овденак, Ружићи! Нису велики домаћини, а нећу да говорим криво, нису ни сиротиња. Ама што онолико облећу око власти? Није било капетана кога нису призвали кући те частили и гостили! Па шта им се види од тога? Чиновник данас јес сутра није, и што да облећем око њега и да се припијам уз власт као крпељ... Чес’ и поштовање свакоме; ако ми треба власт, ја јој одем светла образа и велим: „Господин’ капетане, ја имам посла код власти, то и то“, — свршим посла