брцима. Он се поносио њиме, и да му подолази као озбиљном човеку, он би га провео свуда по селу, по чаршији и саборима и хвалио се иза гласа: „Ово је ној посинак, братић моје покојне Руменије.“

И поче га упознавати али постепено и у приликама са угледнијим људима с којима ће имати највише додира. Кад су били у вароши, он га је упознао са газда-Радојицом, старим трговцем што код њега пазарује тридесет година и од њега набавља за кућу све што се у дућанима купује. Чича Радојица шмрче бурмут, смеши се, трља руке и вели:

— Ти си се, како ’но ти беше име.... Видосаве... у сретан час родио. Нема оваког радина оваког чуваоца, пријатељу, — пљеска Витора по рамену: — и на готово долазиш, брате... Само да сачуваш што је он стекао, па да будеш домаћин док си жив! И да га поштујеш више него родитеља... Хајде да по једну попијемо!

Витор расте и шапће му на ухо: „Хвала ти, газда-Радојица, на таким речима.“

Тако га упозна и са механџијом код кога свраћа и веже кљусе, и са занатлијама који му каткад штошта раде. Свима мило, сви се осмешкују, сви чашћавају и хвале обојицу у брк.

Видосав је брзо дознао за бабов суд о људима и његово мишљење о свему. Често у вече, кад је лепо време и деца полежу, а Ружица успрема по кући, Витор пригрне гуњче и с посинком изађе више оџаклије под јабуку шећерлију и поседају па столичице.