Видосаве. Док смо ми живи, поучићемо те као своје дете, упознаћемо те с нашим пријатељима и предаћемо ти у руке све што имамо. А ти ћеш руковати имањем као својим, нас гледати и почитовати као своје родитеље... И ти си од сад наше дете, Видосаве, — рече и ухвати се за очи.

Он притрча те је пољуби у руку.

После се споразумела и с његовом браћом и с његовом Ружицом и ижљубила њихову децу. Доцније, једног празника, Видосав је отишао њиховој кући где је то исто чуо и из Виторових уста и да ће усиновљење потврдити код окружног суда.

За дуго није могао да верује сам себи да је све то јава и збиља што се са њим збива! И у колико се радовао томе, у толико му је био тежи овај прелом у животу: растанак с кућом у којој се родио, са сродницима за које су му везане толике успомене, одлазак у непознато село и људе. А Виторова је жеља да му одмах преда старешинство! Како је тешко наћи се у таком положају! Али најтеже му би кад паде зао удес и тетка му премину баш пред одређени дан доласка у њихову кућу. То је био подједнак удар и за Витора и за његова посинка...

IV

Витор Микачић опазио је да му је посинак достојан да га очински пригрли. Он је био скроман и разборит, притом зрео и личит човек: висок и крупан, са дугим и плавим