да има на чему развити рад, како је он то видео у толико имућнијих људи. И тада му блесне пред очима имаовина Сима Моравца у кога је служио у пуној момачкој снази и видео како он ради и имање крепи и унапређује. Чинило му се да би он на онаком имању умео радити онако исто као Симо из Мораве и да је самоучки научио све што је тај школовани тежак знао.

Како се обрадовао кад се срећа осмехнула на њега и позват у Микачића кућу! Он, који је увек био млађи, сад ће од једаред примити старешинство над једним толиким имањем, које је бар трп пута веће но њих тројице Ђурковића!

— Опрости, тетка, ја, то нисам заслужно... Ја... да ти кажем... не знам хоћу ли, тетка... — узмуца он, кад му тетка Руменија први пут помену за то. Она дошла једног празника њиховој кући, издвојила га у вајат, села на сандук и својим дрктавим гласом прича му и објашњава:

— Моја је жеља да те усинимо, а и Виторова је жеља. Ти си био по народу, видео си и зло и добро... И кад нам је тако суђено и то мора бити, онда, велимо, да ово што смо са сила труда и зноја стекли, оставимо некоме од нашега рода.

Видосав црвени и врпољи се:

— Хвала вам, тетка, али јесам ли ја дорастао... рецимо, тетка... да толиким имањем... И јесам ли ја то заслужио...

— Дорастао си ти... наша је жеља,