дођу дома, а онај један срађује оно имања и управља кућом.

Видосав је одрастао по служби, навикао је на сиротињу и невољу. Док је био мали, тукли су га газде и псовале газдараце, ишао је бос и поцепан, спавао на дугим зимским ноћима у слами и сену на шталама. Научио је на сиротињу и није сазнао ни за какав рахатлук.

Служећи по туђим кућама много је штошта видео и научио што нису знали његови у кући, па ни други сељаци у његову маленом и забаченом селу. Он је тако научио читати и писати, умео је зготовити леп ручак који би смео и пред господу изнети, умео се наћи у свакој прилици, учтиво се понашати и лепу реч прозборити.

Али, по својој скромности, он се једва показивао да зна и две у накрст. При том је био стидан и образит као девојка.

Какав је он, онаког је и друга нашао: своју Ружицу. И она је из сиротињске куће, чељаде што уста има језик нема: скромна, мирна и послушна... И он и она били су млађи у кући и имали су само да слушају што старији заповедају. Бог их је обрадовао дечицом: у размаку од неколике године добили су ћерку и два сина. Поред те радости, они су осетили и дужност да легну још више на рад, да се побрину и за подмладак. Колико би пута Видосав застао у раду, замислио се и уздахнуо: што му не даде Бог да наследи бар толико очевине колико би му било најпотребније