само у то доба, а ко пре прода није домаћин него раскутњик. Тако мисли и тако ради па макар да би је скупље продао у јесен, а јевтиније у пролеће. Даље, домаћин не продаје нову ракију, већ је саспе у бурад па јој чека цену и тако стоји док не роди шљива и онда продаје стару а пече нову.

Он држи да сваки сељак домаћин треба да ради тако како не би изостао иза других, да за свог века очува што је наследно и да штогод привреди и прикупи како ће што више оставити својим млађим. Ко ништа не принови, провео је век узалуд.

Волео је да га хвале како је радник те му нема парника, и онда би рекао: „Нема у земљи курјака“.

— Ама коме ће, по Богу, те се сатре радећи? — питају се сељаци кад поведу реч о њему.

— Еј, људи, слушајте што ћу вам рећи: доћи ће ђаво по своје и биће као са покојним Шунијом. Он није давао ни Богу тамјана, али дође Маркезан те наследи имање и сад води за собом по туце Цигана.. Ко зна за кога печали и овај мученик!

Витор то чује па само шапуће и моли Бога да му се душмани не освете.

Сад кад је усинио Видосава, одлакнуло му је на души. Ако се мучио и радио, имао је и за кога и неће му се душмани осветити. Увео је у кућу зрела и паметна човека,“ сродника своје домаћице с којим је кућу