II

Витор Микачић, човек од педесет и неколико година, изгледао је још младолик и држећи. На његову високом челу и округластом лицу, на пуним смеђим брковима и реткој коси, оставило је време незнатне белеге старости, али поуздан поглед и старачка лакост, одавали су човека кога је тежачки рад годинама и ломио и крепио.

Од како зна за се навикао је да осване и омркне на послу и да му је све урађено на време. Он би се жив изео кад не би кукурузе опрашио до Цара Константина, кад не би попластио до Петровдана и пожњео до Светог Прокопа. А, пусник, јак и издржљив! Да камен види из земље колико нокат, он би га, земанле, подухватио и ишчупао. Он само мисли о себи и своме послу и нигда га не смеће с ума.

Иде тако с људима и разговара:

— Кад смо били на Пандиралу, па Хорватовић призортио да освојимо позицију, те, мајчин сине, хоће бити, те неће бити.... Па, почех ти причати, мраз, пуца дрво и камен...

И тако се извирује како је ко поорао, повлачио, заградио, како је ономе преплануо овас...

Тако је навикао, а што је навикао држи да је најбоље и да не може друкчије ни бити. На пример: Витор Микачић навикао је да продаје пшеницу уз Часне Посте. Он држи да је домаћини продају