Онај слеже раменима и рашири руке у знак чуђења, погледа ме и процеди кроза зубе:

— Јест, то је заиста нека земља!

— Како се зове? упитам.

— То не знам. Видим да има тамо нека земља, ал’ нисам питао како се зове.

— А одакле си ти? питам.

— Па ето ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио.

— Чудновато, то онда није земља мојих предака, моја домовина — помислим, а гласно запитам:

— Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи? Зар ни по чему није чувена?

Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа. После дугог ћутања рече:

— Кажу да има у тој земљи доста свиња.

— Зар је само због свиња чувена та земља? упитам зачуђено.

— Па има и будалаштина много, ал’ то мене слабо занима! рече онај хладнокрвно и узе опет крпити мреже.

Беше ми нејасан тај одговор, те га наново запитам:

— Какве будалаштине?

— Свакојаке, одговори онај с неком досадом и зену равнодушно.