Срце ми јако закуца од узбуђења; скинем капу, и ветар баш од гора те земље пирну и расхлади ми знојаво чело. Подигох очи небу, клекох на колена и кроз сузе узвикнем:

— Боже велики! умудри ме, послушај молитву сирочета, које се потуца по широком свету тражећи домовину своју, тражећи постојбину оца свога... — Ветрић и даље пири с плавих планина, које се-виде тамо у даљини, а небо ћути.

— Кажи ми, ти мили ветре што дуваш од тих плавих гора, јесу ли то горе домовине моје? Реците ми ви, реке миле, да ли са тих гордих зидина поносног града спирате крв предака мојих? Све немо, све ћути, а мени као да нека слатка слутња, неки тајни глас вели:

— То је земља коју толико тражиш!

Наједаред трже ме неки шум. Крај обале мало даље од мене угледам неког рибара. Чамац му уз обалу, а он крпи мреже. Занет слатким осећањем, нисам га пре приметио. Приђем томе човеку и назовем му Бога.

Он ме погледа ћутећи, па одмах скиде поглед с мене и продужи свој посао.

— Која је ово земља преко воде, тамо, што се види? упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити.