поднела молбу да народно представништво донесе меродавну одлуку да је у браку са својим мужем родила двоје деце, која одмах постају законити наследници њеног богатог мужа. И скупштина, разуме се, како је она имала јаких и добрих пријатеља, усвоји њену наивну и племениту молбу, и огласи је мајком двоје деце.

— А где су деца? упитам.

— Која деца?

— Па деца о којој говорите?

— Та деце нема, разумете ли? али се рачуна због те одлуке скупштинске, да та госпоја има два детета, и тако је престао рђав живот између ње и њеног мужа.

— То не разумем, приметим, и ако чак не беше учтиво да то кажем.

— Како не разумете?... Врло проста ствар. Тај богати трговац, муж те госпође о којој говоримо, нема с њом деце. Разумете ли?

— Разумем.

— Е лепо, сад пазите даље: како је он врло богат, то зажели да има деце која ће наследити његово велико имање, и услед тога дође до врло рђава живота између њега и његове жене. Његова жена онда, као што вам кажем, поднесе скупштини молбу, и скупштина повољно реши.