којима кипти наша земља, о великом родољубљу и о крвавим ратовима за слободу, о врлинама и поштењу, о великом пожртвовању за спас земље, где се све па и живот прилаже за олтар отаџбине. Причаше ми славну и витешку прошлост нашег народа, а на смрти остави ми аманет: „Синко, мени смрт не даде да умрем у мојој милој отаџбини, судба ми не даде да ми кости прими она света земља коју сам крвљу овојом натапао да би слободна могла бити. Несрећна судбина моја не даде ми, да ме, пре него очи склопим, огреју зраци слободе у мојој милој постојбини. Али, проста крв моја, јер ће ти зраци слободе обасјати тебе, сине мој; обасјаће вас децу нашу. Пођи синко, пољуби ту свету земљу, кад ногом ступиш на њу. Иди и воли је, а знај да су велика дела намењена тој витешкој земљи и нашем народу, иди и на понос оца свога, на добро употреби слободу, а не заборави да је ту земљу оросила и моја крв, крв оца твога, као што је вековима росила племенита крв витешких и славних прадедова твојих...“

Код тих речи отац ме загрли и пољуби, и његове сузе покапаше но моме челу.

— Поћи, синко, нек’ ти Бог...

С том недовршеном речином издахну мој добри отац.