— Дакле не можете да се сетите?! рече с осмехом и погледа ме испод ока, испитујући.

— Извините, али никако не могу.

— Е, видите, то је најновији закон, који има велике вредности за земљу. Прво и прво, казне од таквих криваца наплаћују се у новцу и ту земља има врло лепа прихода; који троши на попуњавање дефицита што се нађе у касама начелних пријатеља, или на диспозициони фонд, одакле се награђују присталице владине политике; друго, тај закон који изгледа тако наиван, доста може помоћи влади при изборима народних посланика, да уз остала средства, истера своју већину у скупштини.

— Па, ви велите, господине министре, да сте уставом дали народу све слободу.

— Тако је. Народ има све слободе, али их не употребљава! Управо, како да вам кажем, ми, знате, имамо нове слободоумне законе, који треба да важе; али некако, по навици, — а и радије, да видите — употребљавамо старе законе.

— Па нашто сте онда доносили нове законе? усудих се да упитам.

— Код нас је такав обичај, да се што чешће мењају закони и да их има што више. Ми смо у томе претекли цео свет. Само за последњих десет година донето је петнаест устава,