послао један свој распис, да га и ја потпомогнем и наредим свима полицијским органима у подручном ми министарству да се строго придржавају тога расписа министра просвете.

— Нека важна ствар, ако смем питати?

— Врло важна. Управо неодложна: и ја сам учинио потребне кораке. Ево видите, рече, и пружи ми у руку табак хартије.

Узех читати:

„Увиђа се како се којим даном све више и више почиње кварити језик у нашем народу, и да чак неки грађани толико далеко терају, те су, заборављајући одредбу законску која гласи: „Народни језик ни један грађанин не сме кварити нити извртати ред речи у реченици и употребљавати поједине облике противно прописаним и утврђеним правилима, које прописује нарочити одбор граматичара“, почели чак и реч гнев, на жалост дрско и без икаква зазора изговарати гњев. Да се и у будуће не би дешавале овакве немиле појаве, које могу бити од врло крупних злих последица по нашу милу отаџбину, то вам наређујем да силом власти заштитите реч гнев, коју су тако онаказили, и да строго по закону казните сваког оног који би било ову или другу коју реч, било граматички облик речи, својевољно