— Ја сам странац, путник, и не могу одлагати! рекох учтиво, и поклоним се пред момком.

Реч странац имала је утицаја, и момак одмах као смушен јурну у министрову канцеларију.

Министар ме одмах прими љубазно и понуди да седнем, пошто се већ пре тога, разуме се, кажем ко сам и како се зовем.

Министар протегљаст, сув човек, са грубим, суровим изразом лица, које одбија од себе, и ако се он трудио да буде што љубазнији.

— Па како вам се допада овде код нас, господине? упита ме министар смешећи се хладно, преко срца.

Ја се изразим најласкавије о земљи и народу, и додам:

— А нарочито могу честитати овој дивној земљи на мудрој и паметној управи. Не знам просто чему човек пре да се диви!

— Тхе, могло би и боље бити, али ми се трудимо колико можемо! рече поношљиво, задовољан мојим комплиментом.

— Не, не, господине министре, без ласкања, боље се не да пожелети. Народ је, видим, врло задовољан и срећан. За ово неколико дана било је већ толико светковина и парада! рекох.