— Ти си луд, тако матор... — Исправан... а камо ти одличја?

— Немам.

— Лажеш, матора кујо!

— Немам, тако ми Бога!

— Ни један?

— Ни један.

— Колико ти је година?

— Шесет.

— Зар за шесет година ни један орден? Па где си ти живео? На месецу, где ли?

— Ни један немам, тако ми свега на свету! узех се клети.

Шеф се запањи од чуда. Зину, разрогачи очи, загледа се у мене, па ни речи да проговори.

Кад се мало поврну од чуда, нареди млађима да што пре донесу десетак ордена.

Из побочне собе одмах донеше ваздан разних ордена, звезда, ленти, ордена о врату што се носе, и ваздан медаља.

Шеф нареди, те ми на брзу руку метуше две три звезде, једну ленту; три четири ордена обесише ми о врат, неколико прикачише на капут, а сем тога метуше још дваестак разних медаља и споменица.

— Тако, брате! узвикну шеф задовољан што је измислио начин да спречи даље шкандале. — Тако, додаде за тим — сад мало личи на обична