Онај што је дошао са мном прошапута нешто с њим; ваљда му реферисао шта се све догодило. Шеф се намршти и опоро ме упита:

— Одакле си, говори!

Узех му ја све потанко причати ко сам, и од куд сам, и куда идем, док он нешто постаде нервозан, на викну:

— Добро, добро, остави те твоје лудорије, него што је главно, кажи ти мени како си смео такав ићи улицом усред бела дана?

Ја стадох гледати за се и око себе да ли није шта необично на мени, али ништа не приметих. Тако сам прошао кроз толики свет и нико ме нигде није узимао на одговор.

— Што не лајеш? викну онај учтиво, као што се уопште, према распису, понаша полиција у тој земљи, а приметио сам како дрхти од љутине. — Ја ћу тебе у затвор, јер ти си изазвао толике шкандале на ненадлежном месту и узнемирио цео град твојом глупошћу.

— Ништа не разумем, господине, чиме сам могао учинити толико зла? приметим у страху.

— Остарио си, а не знаш оно што знају и мала деца по улици... Питам ја тебе још једном, како си тако могао проћи улицом, и изазвати нереде и то још на ненадлежном месту?

— Ја сам исправан.