Онај седе са мном и одведе ме некуд, а са свију страна јури за колима светина.

Кола се зауставише пред једном пространом, ониском, а запуштеном кућом.

— Где смо сад ово? упитам онога кмета (бар ја га тако зовем) што је набавио кола, а и он са мном сео унутра.

То је наша Полиција.

Кад изиђем из кола, видим двојицу где се туку пред самим вратима Полиције. Пандури около стоје и посматрају борбу, а и шеф полиције и сви остали чиновници са задовољством гледају.

— Што се туку? питам.

— Па наредба је таква, да се сви шкандали врше ту, пред очима полиције, јер, знате како је?! Где би г. Шеф и остали чиновници кланцали по буџацима. Овако је лакше за нас, и прегледније. Заваде се двоје, и ако хоће да се туку, дођу ту. Оне, што су правили шкандале доле, на улици, на ненадлежном месту, морамо казнити.

Г. Шеф, дебео неки човек, проседих бркова, подбријан са подваљком испод округле браде, кад ме виде у мало од чуда не паде у несвест.

— Одакле си, по Богу, човече?!... изговори пошто се прибра од чуда и рашири руке, а узе ме са свију страна посматрати.