док од једном, а око мене се, као око каквог чудовишта, поче са свију страна скупљати свет. И старо и младо и мушко и женско гуши се, грокће, гура, тиска да ме што боље види. На послетку се накупи толико света да се закрчи улица и сваки саобраћај.

Гледа мене свет с чуђењем, а и мене тај непознати свет задиви. Кога год погледам, украшен орденима и лентама. Ретко ко од сиромашнијих носи један орден или два, иначе је сваки толико начичкан да му се ни одело не види. По неки их толико имају да не могу ни да носе све о себи, већ вуку колица за собом и у њима пуно ордена за разне заслуге, звезда, лента, и каквих не одликовања.

Једва сам могао корачати кроз ту масу славних људи што ме опкружују, и гуше се ко ће се протурати ближе мени. Чак се неки и завадише око тога, а чули се и прекори онима што су дуго уз мене:

— Па нагледали сте се, ваљда, већ једном; пустите сад мало и нас да видимо.

Ко год приђе ближе мени, одмах журно ступа у разговор, да га не би ко потискао.

Већ ми досадише иста те иста питања са чуђењем:

— Одакле си?... Зар немаш ни један орден?...

— Немам.