прочитати имена славних јунака о којима ми отац причаше. Кад тамо — какво изненађење! На мермеру урезане речи:

„Довде се на север простире земља славног и срећног народа, коме је велики Бог подарио велику, ретку срећу да се у његовом језику, потпуно правилно граматички, на понос земље и народа, к пред и увек претвара ц.“

Прочитам једанпут, двапут, никако да се приберем од чуда, шта све то има да значи. Што је још најчудније за мене, речи су исписане мојим матерњим језиком.

— Јест, то је језик којим је говорио и мој отац и његови стари и ја, али није та земља; он ми је причао о сасвим другој земљи. Буни ме то што је исти језик, али помислим, да то могу бити два далека народа, једног порекла, братска, иста, који имају један језик, али и не знају један за другог. Мало по мало преста чуђење па се и ја почех осећати поносан, што је случајно и мој матерњи језик исти такав, и баш са том истом красном особином.

Прођем тврђаву и упутим се улицом што води у град, да се где у хотелу одморим од дуга пута и да потом потражим рада, како бих од те зараде могао даље продужити пут и тражити своју домовину.

Нисам пошао ни неколико корака,