Покољ.... звека убојних јатагана... јаук и запомагање... све то параше за неко време уво.

Сад већ црква беше сасвим у српским рукама. Ни један се више Грк није смео видети у њој.

Тако би решено и Грци силом морадоше пристати на ово.

Турска власт одмах нареди да се похватају сви „бунтовници" и обесе.

— Сад му вала не помогоше ни кожне бисаге пуне дукатима! — говораху неки, који беху огорчени на Христу због његовог богатства.

Христа је тада врло лепо живио са ресенским пашом. Чим паша увиде, да ће и Мицко морати бити обешен, а он одмах оде њиховој кући:

— Овде ти синко, спаса више нема! — поче паша, окренув се ка Мицку. — Ако ти се живот још мили а ти, синко, бежи још зарана из ове земље, иначе, знај, бићеш обешен!

Мицко много и не оклеваше. Он и не мари што ће морати да бежи... Он то баш и хоће. Мало му је било необично, што ће морати да напусти своју кућу, оца, матер, но није баш толико марио.

Брзо прикупи он око себе све храбре и снажне младиће и то скоро све оне, који беху заједно с њим учествовали у последњем нападу на грчке попове.

Беше их свега шеснаест.

Опростивши се, са својим најмилијим, ова се храбра чета, до зуба наоружана, сада вину у бујну гору на планини Петрињи.

II.

Дивна ли вам је планина Петриња!... Док се овде онде показиваше мрко стење, дотле је једна њена страна сва обрасла непрегледном бујном — гором. Небројено дрвеће...