Мелодија се већ извијаше у српској цркви од грчких попова, а у цркви све сами Грци. Попови се само задували, па окрећу ли окрећу.

Мицко их још подаље беше чуо, сав се беше накострешио:

Сад, сад... чекајте мало! — викну он и појури са својом дружином у цркву.

Настаде читав урнебес!... Млатарење и запомагање одјекиваше дубоко у цркви.

Ту се беше десијо и грчки владика Мелентије, који за одбрану беше дохватио сажарену кадионицу. У оној тучи и комешању он некако закачи мало и Мицка те га опече. Мицко услед овога скочи као рис на Мелентија, па дохватив га за браду ишчупа читаво повесмо.

Најзад се и бој заврши са примирјем. Грци морадоше пристати да се и Срби служе са половином те цркве.

Владика Мелентије, и сувише озлојеђен оптужи турској власти све виновнике ове побуне, ма да им половину цркве морадоше уступити.

И заиста, сви беху похватани и жестоко кажњени.

Мицков отац — Христа — никако није могао допустити, да његов син буде у тамници. То не само да би било стидно за њега, као човека од велике части и поштовања, већ што и сам полагаше велику и последњу наду на Мицка. Он даваше сад и „шаком и капом", те једва спасе свог сина од заточења у тамници.

Но Мицко неће ни даље да мирује.

— Море, синко — викну му једном отац — ти си баш намеран да ме сасвим упропастиш?!... Ама видим ја, где ти опет са некима шурујеш!... Хајд, хајд!... али наићи ћеш ти на „ђавољу рупу", па ће бити „јао!“ али ти онда не поможе ни сам свети Петар.

А ја! неће Мицко ни да чује. Он све те опомене, што но веле, на једно уво прима, а на друго испушта.

Не прође много а он се и по други пут примицаше са наоружаном дружином ка истој цркви.