у гроб!... „На млађима свет остаје!“.. Дућан.., знаш, ко дућан... без старијег нема ништа. Ради овога, синко, од данас ћеш бити самном у дућану. Хоћу да изучиш и ту школу, да навикнеш и на тај живот, тек онда могу лакше и умрети, а овако ... не дај боже!...

Ово за Мицка беше благостање. Страховања од грчких попова више неће бити. Од сада неће више слушати оно брујање у школи, к’о у каквој кошници.

— Шта ту вазда „алфа... вита... алфа вита, гама, тита, ижица..." — говораше Мицко. — Да су бар српска слова па и не марим, а ови проклети грчки „алфови и гамови", баш ми лепо душу извадише. Истина српске речи, али... а ја!... Баш хвала мом оцу, што ме опрости од овога зла!...

— Марим ја — вели он — за школу!... Ни мој отац није знао за њу, па... бога ми, сила... трговац и по. Целог дана он само продаје!... час ово, час оно, а паре... трпа ли трпа.

Но он се брзо и с овим разочара. Како је која година више пролазила а он постајаше према дућану све хладнији и хладнији. Не може он то да поднесе да се пред сваким као продавац повињава. Не може он то да трпи, да свакога нутка; та узми де, те дај још коју крајцару де и ово... оно.

— Јатаган море, па у гору!... какав дућан, није он за мене! — говораше више пута Мицко сам себи.

У последње време више је био у друштву но у дућану. Непрестано се он договараше са својим друговима: како би то било, да једном нападну грчке попове и да им одузму своју цркву „св. Димитрија", јер ови беху Србе одатле сасвим истисли и не даваху им ни да на вире у њој, а камо ли да се помоле Богу и да припале по коју воштаницу за покој душе својих умрлих.

Тек што беше осамнајесту напунио, а он с неколицином, потпуно наоружани, хиташе право ка цркви.

— Нећете ми вала више ви грчки попови кукати и завијати ко пијани у мраку — говораше Мицко у себи. — Сад ћу ја вама испећи колач, па ми нећете више мајци запојити!...