онде, тек њега никад не затекох код куће!... „Та нека га — вели она — опаметиће се, још је дете!“ али ето како се опамети!... Хајдук, разбојник!...

— Знаш, газда Ристо крв му је таква... срце га тако вуче! — тепаше му његов комшија Милојко. — Ето и мој Мире, вршњак је твоме Мицку. Знаш, баш се добро сећам, твој се Мицко родио у очи Петрови’ поклада, а мој Мире, на Св. Илију (1842. године). Заједно одрастоше... заједно су увек ишли у поље... заједно свуда!... Не растављаху се никако, да простиш, баш као овај мој кум — Веља и она — она бесна, Стеванка Најданова. Ама куд год погледаш а они заједно. Стеванка пође на извор, а он за њом као луд; она кући, а он с њом па само нешто џацељају, а очи им, право да ти кажем, баш к’о у нашега Сурка, кад хоћу да му дам парче хлеба, а он само млатара репом, а очима само креше!... Ене де, куд ја одох!... А јест, почех да ти говорим о нашој деци!... Дакле, свуд заједно. Где је твој Мицко, ту и мој Мире, што но веле: „Куд један оком, ту други скоком!..." Али, Бога ми, мој Мире, темељ кућни. Али право да ти кажем, газда Ристо, Мицко није крив, срце му је такво!

— Та лепо ја њега дадох у школу — поче опет Христа — али шта ћеш! Поче лепо... ишао је пуне три године, а као што видиш, ја већ изнемогао, па дај њега у дућан, к’о велим, у школу је доста ишао, нека га сад у дућану, нека и ту школу изучи. Али која вајда!... Не хте враг да мирује!... Ама он је као хајдук и рођен!... Видео сам ја то одавна! Њега ће планина и сахранити!...

Истина, тек што беше Мицко напунио девету годину а он ступи школу. У њој беху учитељи, све сами грчки попови. У школи проведе пуне три године и за то време изучи буквар, псалтир и часловац.

Како он беше навикао да буде слободан „к’о тица на грани", то једва дочека, када му отац рече:

— Е, синко, у школи си доста био. Ако је за вајду доста је и толико. Видиш, ја сам већ остарио, данас сутра па хајд