разбијена. Ћустендил беше освојен но у исто време стиже и примирје.

Ово примирје било је у исто време и крај овом рату. Мицко је и даље очекивао не би ли се продужио рат но кад виде да од тога неће бити ништа, он распусти на послетку своју дружину. Сам пак он није хтео ићи из Ћустендила, већ беше намислио да у њему проведе неко време, да би се што боље опоравио услед ранијег боловања.

V.

Чим руско-српска војска заузе Ћустендил, одмах је као што рекох, стигло и примирје. На неколико дана после овога војска се поврати, оставивши у Ћустендилу само један ескадрон војника.

Мицко је сад могао безбрижно да крстари по Ћустендилу. Бојазни од Турака, да би опет покушавали да га ухвате, није било. Једино што му сад срце параше, то беше смрт његове веренице — плавојке Ане. Још се и не ожени с њом а њена душа оде у рајско насеље. Од како Мицка ухватише и затворише у Лому, она је непрестано венула све јаче и јаче. Смртна пресуда спровод Мицков кроз Лом а и вешала на пијаци, то беху отровнице — стреле које јој најзад невино срце самртно ранише.

Но и то његово очајање за Аном брзо се стишало. Не прође ни десетак дана од заузећа Ћустендила а он се упозна са удовицом једног бугарског учитеља, који се заједно са Мицком беше борио раме уз раме противу Турака. Једно непријатељско зрно погоди га по сред груди и он се стропошта. Последње речи његове беху управљене на Мицка, да штити од Турака његову жену и омиљено му јединче — Гину.

Мицко се после свршетка боја заиста упозна са том удовицом, изјавивши јој последње речи њенога мужа. Од тада