Већ у пролеће — 1877. год. зарати и Русија са Турском. Мицко жељан и даље борбе а нарочито са Турцима, одмах са својом дружином а у друштву са својим пријатељем Илијом војним капетаном, напусти Београд и пође на исток, да би се и сам придружио руској војсци.

Руска војска баш тада беше напала на Свиштов и док Мицко стиже, она га беше већ заузела, савладавши и потиснувши турску војску ка југу.

Мицко сад уђе слободно у Свиштов са својим добровољцима и капетан-Илијом. Руска војска заузевши Свиштов, чекала је читав месец дана на даљу наредбу. У том очекивању Мицко се врло опасно разболи. У болничкој постељи морао је да лежи пуна два месеца као какав рањен лав у кавезу.

Најзад се руска војска крену на југ, добивши налог да и даље потискује турску војску.

Пошто сад Мицко не могаше поћи за својом четом, то команду над њом предаде капетан-Илији.

Не прође много а Мицко се сасвим опорави. Не могавши одолети а да и сам не пође у бој противу Турака, он се брзо крену на југ, не би ли сустигао руску војску. Сада је ишао кроз Бугарску сасвим слободно, јер се обесни Турци морадоше повући испред руске војске, а они што беху заостали, били су сада мирни к’о јагањци.

После неколико дана једва сустиже руску војску у Софији, која такође беше заузета.

— Живео војвода Мицко, живео! — клицаху радосно његови другови, кад га опазише да им се приближује потпуно здрав и весео.

На неколико дана после заузећа Софије војска се крену још даље на југ. За кратко време а она већ беше стигла у варошицу Радомир. Ту се руској војсци сада придружи и српска. Овако уједињена војска одмах пође ка Ћустендилу. Кад већ беху у близини Ћустендила, са великом жестином нападоше они сложно на турску војску и она би коначно