Са тако повећаном четом Мицко пређе Дунав и после неколико дана стиже у Београд.

У то време — 1876. године беше и у Србији букнуо устанак на Турке. Кад Мицко чу за ово у Београду, не хте ићи у Босну већ се са својом дружином задржа у Београду, да би и сам учествовао у овоме устанку.

После неколико дана он се стави под команду руског ђенерала Чарњејева, који беше главни командант над руско-српском војском, која је имала да ратује са Турцима.

Под овом командом Мицко са својим добровољцима своју храброст испољи први пут на Бабиној Глави. Јуначки и неустрашиво улетао је он у непријатељске редове све до самог свршетка борбе. Где год би он са својим добровољцима појурио, ту би мртви Турци полегли к’о снопље.

Од Бабине Главе војска се крену и оде на Каменицу. Наравно, ту је био и Мицко са својом четом. Српска војска учини тако јуначки напад, да не само што разби турску војску, већ при једном јуришу освоји и неколико њених топова. Мицко се овде бораше као какав лав. Он је кидисао на Турке као гладан курјак на овце. Због оваке његове храбрости и јунаштва он буде овде награђен и то медаљом „за храброст".

У даљој борби Мицко је био са својом дружином придодат „Арнаутском батаљону“, који беше састављен све од самих Старосрбијанаца.

Са овим батаљоном он се јуначки борио на Шуматовцу, Ђунису, затим на Морави, Делиграду и Ражњу, када беше већ и примирје стигло.

У свима овим бојевима Мицко је био прави витез. Клати Турке то је за њега била забава. Колико их је он презирао а још више страсно волео да коље, то већ видесмо у неколико прилика а нарочито оно на Петрињи.

После примирја Мицко се са својим заосталим друговима врати у Београд. Како већ беше зима настала то он и остаде у Београду и презими у Палилулским касарнама.