Охридско и Преспанско а на северу кршна планина Петриња, овде — онде обрасла густом гором.

Ето у таком поворју разноврсних предела лежи Ресен — место, које роди тако храброга Србина, о коме вам већ почех да говорим. Ако прођете кроз саму варошицу — кроз Ресен, около себе гледаћете све саме мале и ниске кућице са незграпним димњацима, а тек овде-онде и по коју баш доста лепу кућу, која вам сам поглед измамљује. По уским улицама раштркани к’о разбијено стадо: овде Србин, онде Грк, тамо Турчин, а све сами алеви фесови.

Сама варошица не изазива вас толико, колико њена околина. Ето, чим, се изађе у поље а напусти Ресен, већ се човек осећа свежијим, већ му је нешто лакше у грудима. На једној страни пустила се поља, широм засејана житом, које кад и најмањи ветрић почне да пири, а оно се повија као какво платно широм разастрто. Баците поглед на другу страну а оно кукурузи к’о гора. Мало даље непрегледни пашњаци а по њима јагањци к’о кринови, а оно тихо и тужно брујање њихових звонаца чисто вас опија, заноси, успављује.

И нехотице управите поглед мало северније, а ви одмах видите горостасну мрку стену. Не!... То је дивна гора од липа, храстова, китњастих борова на планини Петрињи. На неким опет местима а на истој планини види се само голо стење, чији вас лискуни својим сјајем према врелом сунцу одбијају да не гледате више тога мркога дива. Безброј поточића непрестано се ломи о оштрим стенама са неким потмулим жубором а маса хладних капљица брзо одлета у ваздух, стварајући читав рој бриљантних пчелица од сафира, рубина, и других драгих каменова.

Та право је имао Мицков отац — Христа када једном, после његовог бегства у планину, разговараше са својим комшијом — Милојком:

— Ето, ама не рекох ли ја мојој Неши по сто пути: море жено, не пуштај ти то дете да оно којекуда шврља!... Та ја кад год се вратим из дућана а њега никад код куће.... Час је у пољу, час отишао чак на Петрињу; час овде, час