Лађа већ беше приспела у Браилско пристаниште. Мицко се сад полако извуче из лађе и пође ка обали. Но полиција га одмах примети и задржи видевши да је без карте и пасоша. Сад Мицко буде одведен у главну полицију. Но на срећу његову ту се беше десио и руски војни капетан, Петар Александровић. Чим овај чу да је Мицко Србин а видевши га онако снажног, одмах замоли комесара полиције и Мицко буде с места пуштен, награђен обилато новцем од капетана.

Мицко је сад слободно шетао по Браили, одлазећи често капетану у посету. Тако он проведе овде неколико месеци.

Баш у то време букне устанак у Босни. Мицко чим сазна за ово, одмах оде капетану да потражи савет, не би ли му овај одобрио да прикупи добровољце и да с њима оде у Босну.

Пошто му капетан радо одобри ову намеру, он одмах од Срба и Старосрбијанаца, којих беше доста у Браили, састави добровољачку чету од седамдесет људи. Са овом четом Мицко се одмах крену, опростивши се са капетаном, и наскоро стиже у Калафат.

Његови ранији другови, које беше он оставио још онда када оде у Лом, још се беху овде задржавали, упадајући често у Турска села и кољући Турке. Кад чуше они да је Мицко дошао у Калафат, одмах појуре к њему. Када се већ беху нашли, они се срдачно поздравише и братски изљубише са својим харамбашом Мицком и ту се одмах присаједине његовој чети.