Но не прође много а кадија доби другу вест, да је Мицко утекао из тамнице. Кадији у мал’ што не препуче срце од беса. Одмах нареди пандурима да везана Кузмана доведу к њему. Тако и би. Сиромах Кузман стајао је и по други пут у истој судници али само сада везан. Он беше блед к’о крпа.

Када Кузман беше чуо да је Мицко срећно умакао он беше весео-превесео. Свима у његовој кући опет заблиста од радости сјај у очима а све дотле, са великим болом у души непрестано очекиваху на тренутак, па да Мицка нестане са овога света. Истина, Сима беше одмах послао гласника да јави Мицку за опасност, која му прети, но гласник доцкан стиже. Мицко тада већ беше ухваћен.

Но и та радост брзо им преседе. Кузмана опет, и то везана, одведоше у судницу.

Кадија, ма да беше дао тврду веру, да Кузману неће ни длака са косе фалити само ако му прокаже Мицка, ипак он је очекивао само на тренутак да Мицко буде ухваћен па онда и самог Кузмана да смакне. Он га беше пустио раније само зато, да би му он у случају ако Мицка не буду ухватили у Лому, послужио као срество за даље трагање за Мицком.

Сада, када кадију беше обузео бес што је Мицко умакао, па када га Кузман још више разгњеви, не могавши га обавестити о томе, где је сад Мицко, сада је Кузмана неминовно морала постићи смртна казна.

И заиста!... Једног лепог дана Кузман је висио о вешалима на пијаци — у Видину. Страшна олуја која мало доцније настаде, сиграше се са његовом лешином, гонећи је час на једну а час на другу страну, те изгледаше као да га хоће мртвог успављивати.

Није било човека у Видину, да прође поред обешенога Кузмана а да не пусти по коју жалосницу — сузу. И сами Турци беху бесни све донде, док га не видеше на вешалима, а сада, када виде да је већ мртав, када виде како се олуја- титра с њим, а њима се и нехотице отме по која суза из очију.