га опет, по обичају, проведу кроз варош и после на одређеном месту да обесе. Вешала на пијаци већ беху готова. Маса радозналог света прикупљаше се све више и више на пијаци — да би посматрала ово грозно дело. Све живо са нестрпљењем очекиваше овај дирљив ал, и свечан тренутак.

Но узалуд. Пандури уђоше у тамницу но од Мицка нигде гласа ни помена. У први мах нису могли да верују ни својим рођеним очима. Онај отвор шта га Мицко начини, пропуштајући дневну светлост у оној подрумској помрчини, изгледаше им у први мах као каква авет. Пошто се мало прибраше, почеше да разгледају по свим крајевима подрума, но нигде ништа.

Надзорник када виде да Мицка нема, он брзо гурну ону тепсију са баклавом у један ћошак од подрума јер се беше одмах досетио своме злу. Најзад се уверише да је Мицко утекао. Како је и на који начин могао он то учинити, то они — сем надзорника нису никако могли да појме. Осим ланаца и струготина од гвожђа другог знака нису могли да нађу.

Сад настаде јурњава по вароши од наоружаних Турака, не би ли га опет где пронашли, но узалуд. Мицко се извалио у колима богато а лађа плови и плови. Она за другог непријатеља, сем буре не зна и радо свакога прима у своја наручја.

Турци беху као бесни. Паша чисто умираше од беса, ал’ и страха. Изгледаше му као да је Мицко већ измануо на њега својим оштрим јатаганом и као да хоће да га закоље. Тај га страх и отера пре времена у гроб, јер очекиваше сваког тренутка да се спусти на њега већ изманути Мицков јатаган.

Видински кадија-Бектар, са великим нестрпљењем очекиваше од паше ма какав глас о Мицку. Чим пак сазна да је Мицко ухваћен, а он као да се понова роди. Телали су одмах почели да крстаре по Видину обавештавајући народ, да је харамбаша Мицко ухваћен у Лому и да ће тамо бити обешен.

Турци се необично радоваху, када чуше за ову вест. И њима, као и кадији, сада беше мало лакше у грудима.