У великом узбуђењу Мицко брзо намаза турпију са уљем и за кратко време, а он се већ ослободи од везе гвожђаних ланаца. Ланци беху турпијом пресечени а шкрипе баш ни најмање.

Сад Мицко мало дахну душом:

— Буди хваљен милостиви Творче! — прошапута он, за тим се брзо попне на онај трули пањ поче турпијом бушити зид од подрума. Док извади прву и другу цигљу, заиста потеже је било. Како су пак цигље биле непечене, то он сад брзо начини толики отвор, да је се могао слободно провући.

Пошто сакрије уље и турпију између пукотина од влажног подрумског камења, Мицко се брзо провуче кроз направљени отвор и сада беше у слободи. Њему се сад поврати сва ранија снага.

— Боже помози! — прошапута полако он, прекрстивши се а за тим журним кораком појури, да би се што пре извукао из вароши, он сад још више пожури ка Дунаву, идући непрестано уз обалу реке Лома.

Тек што је свитало а он стиже на Дунав. Звездано небо биваше све блеђе и блеђе к’о да умире. После неколико тренутака дивно се заруди источно небо, а Дунав као да поче да гори.

Једна турска лађа већ се спремаше да се крене Дунавом за Браилу. Мицко се брзо увуче крадом у лађу без карте и пасоша, уђе у једна кола, која беху сва покривена платном, да не би прашина падала на њих па се слатко извали у њима и тако је ћутао за све време, док није чуо глас да је лађа приспела у Браилу.