онако умилног живота у Петрињској гори, сада мора да лежи у мрачној и хладној тамници и да тако тужно очекује на последњи час, час смрти.

Тешко му је и претешко. Туна му непрестано беше у мислима ал’ њене помоћи баш никако нема. Хладне грашке зноја већ се котрљаху са његовог ведрог чела.

— Зар ја, који онолике Турке поклах; зар ја који се не дадох устрашити од онолике турске навале; зар ја — харамбаша Мицко ја сутра да будем обешен, а на срам и поругу целога Српства?!... Ах, грозна ли судбо моја! — шапуташе Мицко тихо а грозне сузе почеше се већ мешати са хладним знојем.

Нигде гласа. Све ћуташе ко хладна стена. И самом Мицку мозак већ беше укочен од оне подрумске хладноће — пуне влагом. Са градске куле тужно одјекиваше кроз поноћну тишину: тин .... тан тин... Већ је шест, по нашем дванајест. После ових тужних поноћних звукова опет наста нема тишина.

Чу се најзад како крцну зарђала брава у гвозденим вратима тамничким. Мицко се јако трже к’о опарен. Грозна слика његовог вешања већ му беше у мислима. Врата се сад са великом шкрипом широм отворе и на њима се појави надзорник тамнице. Он се полако спусти у подрум и предаде Мицку једну велику „тепсију" са баклавом, попусти" му ланце на рукама, да би могао слободније јести и опет се врати натраг. Зарђали кључ опет крцну а поноћна тишина наново завлада.

Све до саме поноћи надзорник тамнице био је у Тунином хану. Туна му је непрестано служила све што би јој овај затражио и те вечери она се умиљаваше око њега много више но обично. Најзад она успе својим умиљавањем толико, да надзорник мораде пристати на њену жељу, да однесе ону баклаву Мицку.

Мицко брзо поче ломити баклаву и на велико изненађење нађе он у њој једну врло оштру и повећу турпију са једним стакленцетом уља.