Ти си, ти си! — прекидаше га непрестано паша. — Зар те не издаде твој друг?...

— Мој друг?! — трже се Мицко а нека хладна језа већ му обузе душу.

— Да, да, твој друг — Кузман! — клицаше паша са агама и беговима. — Он те издаде он, у Видину!... Ти си, ти си, Мицко харамбаша!... Царски одметник, разбојник, крвопија!... На вешала, на вешала.

После неколико тренутака Мицко би окован у гвожђе и бачен у тамницу. Пошто проведе три дана у тамници, изведоше га обесни Турци окованог из тамнице и залепе му пресуду на грудима. Тако окованог, са ланцима око руку и ногу и са залепљеном пресудом водили су га по улицама, да би на тај начин објавили народу, да ће сутра — дан бити тај исти човек обешен на пијаци.

Најзад се спровод врати и Мицка опет бацише у тамницу.

Часови су брзо пролазили и време за извршење смртне пресуде бивало је све ближе и ближе.

Мицко беше веома узнемирен. У његовој души владала је потпуна расулост. Сео на једном трулом пању крај влажног зида, главу наслонио на хладно камење од подрумског зида а грозне и тужне мисли непрестано му бујаху у глави.

Чудновато му је а и криво, што је био толико лакоуман, да дозволи да се онако срамно обезоружа. Час му је опет криво што не нападе на оне голаће, што га беху опколили у хану, па да их све посече. Час опет одобрава свој поступак. Онако је могао услед онолике гомиле наоружаних Турака да погине а овако ће и до последњег часа очекивати на Тунину помоћ.

Сетивши се Туне њега обузе опет нека страховита језа. Часови пролазе ко бурни морски вали, тренутак па да се погине, већ је ту, ал’ помоћи нема, нема!....

— Ах, тешко мени! — јадиковаше Мицко у овој поноћној тишини.

И заиста, грозна судбина!... После онаке слободе и