Паша, кад чу ове речи, неприметно баци миг на пандуре. Ови одмах ухвате по зади Мицка за руке, а на пашину лупу дотрчаше још неколико пандура, те га заједно са агама и беговима разоружаше.

Но тешко да би ипак у томе успели да само Мицко не попусти, уздајући се много у речи Тунине.

Паше, аге а и бегови сад тек дахнуше душом. Одмах почеше облетати око Мицка, право да вам кажем, баш к’о оно старина Радоје на Петрињи око покланих Турака. Пошто се тако мало порогушише око обезоружаног Мицка, они опет заузеше своја места.

Мицко се беше тако накострешио и закрвавио очима, посматрајући у ове, као да смераше да скочи и да их у маху зубима покоље.

Најзад отпоче паша врло суровим гласом, окренувши се агама и беговима:

— Овај што пред нама стоји то је Мицко харамбаша!... То је онај царски одметник, што покла онолике царске људе на Петрињи!... То је онај зликовац, што умаче оноликој сили на Златарском пољу, пошто и ту обори масу наших синова!... То је онај разбојник што онако мучки уби ресенскога Мустаф-агу!... Сад кажите, ви честите аге и ви силни бегови, шта заслужује овај „бесни ђаурски пас", који ми ни у самој поноћи, ни у самоме сну неда мира?!...

— Смрт!... Вешала! — одговоре бурно аге и бегови.

— Смрт!... Смрт! — цикну паша!. — На вешала!...

— Светли пашо, честите аге и ви силни бегови! — упаде Мицко. — Ви ме још и не питасте ко сам ја, а већ ме осудисте на смрт, на вешала?!... Заиста чудновато?!...

— Ти си, ти си то „ђаурско куче!“... Ти си Мицко харамбаша! — упаде срчано паша са осталима.

— Ја нити сам Мицко харамбаша, нити знам за какву Петрињу и Златарско поље, нити сам пак када чуо за неког Мустаф-агу!... Ја се просто чудим овоме што ви говорите о мени!