Паша одмах скочи са дивана, очи му синуше као ватра а зубима јако зашкрипи:

— Зар ухватисмо то „ђаурско куче?!..." Алаха ми, ни длаке неће изнети одавде! — цикну паша радосно.

— Вере ми неће!... Такав разбојник и не треба да живи! — одобраваху му остали.

— Нека уђе! — продужи паша, окренув се бимбаши. — Да видимо тога разбојника, тога царског одметника, тога крвопију, који нама Турцима ни у поноћи неда мира! — заврши паша.

— Стој! — викну опет он, зауставивши бимбашу, који већ беше пошао ка вратима, — Је л’ наоружан?...

— Јесте, честити ефендија! — одговори му бимбаша.

— За њим нека уђу одмах четири потпуно наоружана пандура!... Разумеш ли?

— Разумем, светли пашо — одговори бимбаша и изађе.

Врата се понова отворе и сад уђе најпре Мицко у хајдучком оделу са свим својим оружјем — сем мартинке. Одмах за њим уђоше и четири пандура, такође наоружана и стадоше на два корака иза Мицка.

— Шта си ме звао честити пашо, — узвикну Мицко, пошто се већ беше поклонио, како паши, тако и агама и беговима.

Кад они опазише Мицка и видеше какав је, па још кад чуше његове речи, они се само згрчише уз диване а један од њих у највећем страху, чисто дрхтећи прошапута:

Чудно ли је да Ђаурин на суду буде са оружјем.

— Војвода ће нам га ваљда сам предати, — рече паша врло благим гласом.

— Пре ћу главу нег оружје, мој честити пашо! — викну Мицко ухвативши се за јатаган.

Мицко се овде и сам издаде да је војвода, ма да беше наумио, да се никако не казује, већ као да је неки Влах, услед чега је само влашки и говорио, правећи се да о српском нема ни појма.