— Ко си да си, Мицко, Станко, ја управо не знам! — продужи бимбаша. — Мени је паша наредио да те замолим, па ма како се ти звао, да одмах одеш нешто к њему, а ако сам не будеш хтео, онда ћеш силом!...

Ове последње речи бимбаша изговори у највећем страху и одмах се измакну, бацивши миг на оружане Турке, који беху са свију страна охо Мицка, да би га ухватили.

Мицко скочи к’о тигар и у моменту исука јатаган:

— Ни корака даље! — цикну Мицко. — Само ко се макне, нека зна да ће му овај јатаган судити!

Турци се сви машише за ножеве, но ни један да га извуче, нити пак да крочи ближе ка Мицку.

Туна одмах скочи, чим Мицко исука јатаган, бојећи се да овај не учини какав лом у њеној кући:

— Не, зете!... Мицко! — викну она задржавајући га. — Иди, кад те баш молио толико паша! — настави одмах она, намигнув Мицку, да се не плаши ничега док је ње.

— Хајд баш кад велиш!... Да видим шта тај паша хоће од мене! — рече Мицко мало мирније и пође, опростивши се са Туном и Аном.

— Даље од пута, ви турски голаћи! — викну оштро Мицко веома наоружаним Турцима, који беху са свију страна око њега.

Они се брзо повукоше, гурајући се на другу страну, те тако начине Мицку пролаз. Сад Мицко поче журно да корача а и бимбаша са осталима тако исто, но само на двадесет корачи иза њега, мотрећи непрестано да им не умакне.

Не прође много а они већ беху у пашиним одајама. Бимбаша одмах уђе у пашину собу, где паша са агама и беговима диванисаше пуштајући густе колутове дима.

— Харамбаша Мицко стоји пред вратима и хоће да уђе! — рече бимбаша паши, пошто свима одаде селам.

Аге и бегови кад чуше ове речи јако се тргоше, па зинувши — са радозналим погледом посматраху пашу, очекујући од њега одговор.