У целом Лому била је позната крчмарица Туна. И сам Мицко с њом се беше још раније врло добро упознао. Шта више, он с њом беше утврдио и чврсто пријатељство. Но то пријатељство није било толико због Туне, колико због њене плавојке Ане.

Он још са Петриње када се беше кренуо и дошао у Лом, још тада се беше упознао са овом крчмарицом — Туном.

Седећи тако у хану, он опази једном лепојку Ану па као млад човек, он је одмах и заволи. Није то девојка к’о девојке, него прави анђео. Танка, висока, румена к’о ружа, а враголаста до зла бога. Са погледом пуним неке чежње гледала би она често у Мицка, а он исто тако у њу, па ни да мрдну. Рекао би човек да су кипови, само да им се вреле груди не надимаху. Не прође много, а они већ једно другом беху у загрљају.

Туна је све то знала, но није им кратила. Шта више, она Мицка поче да зове и зетом.

Ето зато Мицко и остави дружину у Калафату и дође на неколико дана у Лом, да би их радосно провео у загрљају своје плавојке.

Кузман је знао за Мицкову намеру, да ће он из Видина отићи право у Лом, зато га онако и издаде кадији.

Видински кадија — Бектар, одмах извести пашу у Лому, да се тамо налази познати царски одметник — харамбаша Мицко. Паша је и сам знао за Мицка као највећег крвника турског, као и то, да је он убио Мустаф-агу, зато врло брижљиво и потајно трагаше за Мицком, док му најзад не уђе и у сам траг.

Тек што беше Мицко ручао у друштву са Туном и Аном, а турски бимбаша ступи у хан са преко тридесет наоружаних Турака. Бимбаша одмах приђе ка Мицку, ма да се нађе сав у грозници, чим га сагледа.

— Јеси ли ти Мицко харамбаша? — упита бимбаша.

— Ја?!... Мицко харамбаша?! — викну Мицко, чудећи се. — Ја то име у моме животу, Бога ми, никад нисам чуо!...