„Тигар, разбојник, крволок!“ — Не, не, драги читаоци!... Ми би, се огрешили о овоме нашем јунаку, кад би га овако назвали. Та и он има срца, та и он има душе, и он може бити нежан отац и муж!... Чисто ми мило кад га и данас посматрам, где држи по које невинашце у наручју, па му тепа — „бре ћерата... ћерата!... чиј’ си ти? .., је ли да си мој, а?... ах ћерата... ћерата!“ — па га тако грли и љуби као нежна мајка своје јединче.

Јест такав вам је Мицко. И он може да буде добар и — што но веле — предобар. И он може да буде тако нежан и блага срца али — кад држи у рукама само дете, које српска мајка роди и одњиха, а турче — бога ми коље није вајде крити.

— Доста сам се — вели Мицко — и ја нагледао грозних дела, што их починише бесни Турци!... Доста сам и ја страховао са њихових ужаса, што их починише над нашом децом!... Ах, и сада ми лебди она грозна слика пред очима, када истргоше дете мајци ми из наручја, па га натичу живо на бајонете и бацају — да виде, ко ће га моћи даље да подбаци. Ах, та ме погана вера и научи да тако и са њима радим!...

— Но кад вам већ почех да говорим о овоме јунаку, о овоме витезу, о овоме родољубу свега онога што је Србиново, да вас бар у неколико упознам, с њим, да вам покажем место, које роди овога храброг Србина, да вам укратко изложим његово детињство — постепено улазећи све дубље и дубље у његов живот.

Недалеко од славнога града Прилепа а између Охрида и Битоља, шири се на далеко питома равница, покривена биљним шаренилом. У самој равници и данас постоји стара варошица Ресен са пет до шест хиљада разноврсних становника: Ту су вам и Срби и Турци па најзад и Грци, шта више ових последњих као да беше за време Мицковог детињства у много већем броју од осталих. Нешто даље јужно од Ресена, шире се два непрегледна и валовита језера: