Радост у кући беше велика. Раније расположење опет се поврати. Мара опет весела к’о славуј у лисној гори. Она се брзо опорави, одмах после Кузмановог повратка, а у загрљају његовом.

Но Кузман ма колико да се показиваше да је весео, ипак се је дао приметити неки немир у његовој души.

— Сине, ти ми ниси нешто весео! — примети ма најзад Сима.

— Па... нисам бабо!...

— А што сине, да ниси што болестан?...

— Не, бабо, нисам болестан! — одговори Кузман а преко бујног и руменог лица као да му се разли какав таман облак.

— Па кажи сине, твоме баби што си тако снужден?...

— Е, мој добри бабо, тешко ми је и претешко!... Ја сам и сувише згрешио пред Богом!... Моја је душа већ отрована!... Живота више мени не треба!... Ја сад живим само зато, да и Мара живи!...

— Кажи, сине, кажи! — питаше даље Сима, када Кузман ућута, не могавши да каже баш оно, што му је душу и срце највише парало.

— Опрости бабо, издадох!...

— Кога?!... шта?!... казуј! — питаше убезекнуто Сима, преплашен Кузмановим речима.

— Издадох нашег доброг војводу!... — издадох нашег славног харамбашу!... издадох Мицка!... Ах, опрости бабо, опрости!...

IV.

После онако дирљивог растанка са Кузманом у Видину Мицко са својом дружином пређе преко Дунава и настани се у Калафату. Разместивши своје другове по приватним кућама, да их Турци не би приметили, он одмах пређе опет преко Дунава и оде у Лом.