— Јесте, ефендија, јесте!... Мицко га уби!... Молим.., пуштај... умрех! — тужно запомагаше Кузман, грувајући се у прса.

— Тако, синко, видиш!... Сад лепо можеш ићи кући! — заврши кадија врло благим гласом, тапшући Кузмана по рамену затим пљесну длановима и пандур одмах уђе.

— Ово је момче невино, — рече кадија са погледом управљеним на пандура, — да га нисте ништа дирали!... Сад може слободно да иде својој кући. Но чекај сине, — продужи кадија, ухватив Кузмана за раме, који већ беше пошао ка вратима: — видиш ја заборавих... Како ти, дакле, рече да се зове оно место, где је сада Мицко?!...

— Лом, ефенди, Лом! — викну Кузман радосно, па к’о ветар истрча из суднице и појури кући, не би ли само затекао живу Мару.

Он је видео још при поласку за у судницу, да је Мара пала онесвешћена, а кад још чу сада оне последње речи кадијине он беше поражен. Одмах му се у памети створи слика, као да види где Мару сахрањују.

За неколико тренутака он већ беше до куће стигао. Брзо сад улети он у собу као какав вихор.

— Сине наш! — викну Сима веома радосно, потрчав Кузману у сусрет, — зар си се спас’о?...

— Чедо, Кузмане!... Јеси ли жив? — промуца баба Ранђија, која беше поред Марине постеље, па и она долети Кузману.

— Јесам, јесам! — викну Кузман, па изљубив се с њима брзо се примаче Мариној постељи, баци јој своју десну руку на груди, које беху к’о ватра вреле. Леву руку подвуче испод њене главе, подиже је мало, затим осу вреле пољупце на њено зажарено лице, које беше врело као да је запаљено.

Мара сада беше к’о умрла. Снаге ни најмање, али душа као да је у рајском блаженству. Ватра, која је беше обузела услед туге за Кузманом, сада је буктала свом силином.