— И ми се надамо да ће нам Алах помоћи! — одговоре бегови, пошто сви беху поустајали у намери, да се разиђу.

Сад се бегови међу собом а и са кадијом поздравише, одавши један другом селам а за тим се разиђу.

Кадија-Бектар и даље остаде у соби. Кад беху бегови већ изашли он, пошто се беше мало умирио, понова лупну у дланове и један пандур одмах уђе.

— Доведите оног Ђаура из тамнице! — викну кадија.

После неколико тренутака пандур уђе понова са Кузманом у собу. Кадија сад даде знак руком те пандур изађе.

У собу опет беху само Кузман и кадија.

— Чуј ме момче! — поче кадија врло благо, окренув се ка Кузману. — Ти си ме мало пре толико наљутио да према теби не би требало да имам ни најмање милости!... Али ја сам човек и ја имам душу и срце као и ти!... Ја могу да појмим врло добро, како је сад теби!... Зар није грозно и страхотно, да ти тако млад и зелен робујеш у оној мрачној тамници?!... Зар твоја млада невеста да тужно нариче за тобом?!... Зар ти данас — сутра да платиш главом за твоје непризнање а њено тужно и невино срце да препукне од жалости?!... Ах!... и мени се срце леди, кад само помислим!... Зар ти ни толико немаш милости, да жртвујеш само једио признање, па да спасеш то невино дете?!... Зар ти можеш да допустиш, да се угасе оне бајне груди, које толико чезну за тобом?! Ах!... признај, признај, заблудело момче!... Признај брзо па иди утеши оно невино чељаде, које је можда на умору!...

Кузману се сад смрче. Овим речима био је к’о громом поражен.

— Аман, ефендија! — цикну Кузман са гласом пуним бола, — умрех... пуштај ме!...

— Тако, синко, тако! — упаде кадија опет благим и смиреним гласом. — Видиш боље је признати!... Теби сад тек памет дође!... Ти велиш, дакле, да је заиста Мицко убио Мустаф-агу, је ли?