— Послушај ме, момче! — поче опет кадија изазват Кузмановим ћутањем. — Суђењу ће одмах бити крај!... Признај, реци, па одмах иди кући!...

У Кузмановим мислима већ беше дужност према свом војводи надјачала љубав према Мари и он сад поче веома одважно:

— Хвала ти, ефендија, а хвала и вама силни бегови на тако мудром савету!... Радо бих вам признао све оно, што тражисте од мене, радо бих вам издао тога харамбашу Мицка, кога ви мало пре поменусте; признао бих вам и то, да је он убио ресенског Мустаф-агу!... Но кажите сад ви мени, честите ефендије, шта бих вам ја могао признати и рећи, кад ја нисам никад ни чуо за тога Мицка харамбашу, а још мање да је он још и убио Мустаф-агу?...

Мрски робе!... рајо!... — цикну Бектар, пљеснувши јако у дланове, — зар још мислиш да ме обмањујеш!... Зар ти није доста што ти тврду моју веру дадох, да ти ништа учинити нећу, и ти опет не признајеш!... Одмах, одмах у тамницу! Водите га одмах у тамницу! — дераше се Бектар још горе, окренувши се ка пандурима, који већ беху ушли на пљесак његових руку.

Пандури одмах изведоше Кузмана и отераше у тамницу.

— Срчана момка! — рече кадија дивећи се кад изведоше Кузмана, — али, Алаха ми, он ће морати да призна, па да је још толики!...

— Море, на муке ти њега честити кадија, па да видиш како се одмах признаје! — викну презриво Али-бег.

— Богме, таки јунак не попушта па да му живом месо одсецате! — упаде Осман-бег.

— Имаш право, драги Османе! — рече стари Рустан-бег. — Јунаку се не подвали силом већ лукавством и преваром!...

— Трудићу се! — рече Бектар. — Ја се надам, да ћу успети а Алах ће ми помоћи. Колико сутра Ђаур ће признати!...