Сад кадија пљесну длановима и одмах улети у собу један од пандура.

— Напуни луле дуваном и запали их! — рече кадија пандуру.

Пандур одмах учини по заповести и кад сви бегови задиманише, он изађе из собе.

Сад је тишина за неко време тако дубоко владала, да се сем крчења лула није ништа више чуло.

Најзад кадија поче:

— Чујте бегови!!... Ово момче, што пред нама стоји до скоро је било у хајдучкој чети Мицка харамбаше!...

Бегови одмах баце оштре погледе на Кузмана, а он, тргнувши се од ових кадијиних речи, и не гледаше у њих, већ одмах обори главу а очи никако и не подизаше од пода.

Кадија повуче још један дим па настави:

— Ово момче сигурно зна, где се сада налази Мицко са својом четом а мора знати и то пошто је био у његовој чети, да је тај Мицко и убио ресенскога Мустаф-агу!... Ја сам му мало пре рекао а и сада пред вама, силни бегови, дајем му тврду веру, да му неће ни длака са косе фалити, само ако нам истину каже: где се сада налази Мицко харамбаша као и то, ако ми призна: да је заиста тај Мицко убио ресенскога Мустаф-агу!...

— Алаха ми, то је паметно! — рече стари Рустан-бег, — признај момче, па иди кући а не гини овде лудо!...

— Ништа боље! рекоше остали.

Кузман се сад мало покрену, подиже главу, прегледа све бегове редом као и кадију, но опет саже главу.

Опет наста за неко време тишина.

Кузман беше страшно узбуђен. Пред очима непрестано му беху две слике: Марина и Мицкова. За Мару би душу дао, али би радо погинуо и за Мицка.

Љубав и дужност надметаху се о првенству у његовим мислима.