— Пусти их! — одговори му кадија, па се завали на дивану.

Пандури сад уђоше са Кузманом у собу, поклонише се дубоко и одадоше понизно „селам".

— Дозовите и бегове!... Кажите им да одмах дођу! — викну сад кадија пандурима.

Пандури одмах изађоше, да изврше налог кадијин, а у соби сада беху само Кузман и кадија - Бектар.

Кузман стајаше непомично а очима само стреља на кадију.

Кадија Бектар извалио се на дивану, запушио лулу, па само димани. Густи колутови од дима таласаху се по соби а мирис овога мисирскога дувана чисто опијаше.

— Момче, — поче кадија врло благим гласом, окренув се ка Кузману, — ја од тебе нећу много што шта тражити да ми само на једно питање истину кажеш. Ако будеш то учинио, знај да те неће ни глава заболети!...

— Ако будем што знао, честити кадија, ја ћу ти рећи истину, али ако нешто не знам, ја ти не могу рећи „јест" или „није"!...

— Добро, добро, момче! — промрмља Бектар, пуштајући и даље густе колутове дима, — сад ћемо видети!...

У том разговору врата се од собе отворе и један од пандура ушавши рече:

— Бегови су дошли, ефендија!...

— Нека уђу! — рече кадија...

Пандур отвори врата и у собу одмах приступише: Осман — бег, Али — бег и стари Рустан — бег, — све сами видински бегови.

Они се одмах, као са неким страхопоштовањем дубоко поклонише кадији Бектару, а он отпоздравивши им, показа им руком места, где ће сести.

Бегови поседавши, бацише по један поглед на Кузмана, када им се и он, изазват тиме, понизно поклони.