— Аман ефенди!... немојте!... — муцаше и даље Сима, преклињајући пандуре, да не воде Кузмана.

— Не не бабо!.., морам ићи! — одговори Кузман Сими, почевши да га слободи, да ће се он одмах вратити.

Мара, кад виде да ће њен премили драган поћи, полети му у наручје, па обгрливши га својим слабачким рукама поче горко да плаче. Кузман је сад снажно притисну на своје груди, баци јој на бело лице неколико врелих пољубаца и онда се силом истрже из њеног загрљаја а две вреле бисер — сузе скотрљаше се из његових ватрених очију.

Баба Ранђија беше се већ мало прибрала па кад виде да Кузман хоће већ да пође а она се брзо усправи на слабачке ноге и приђе Кузману. Он се мало саже те је пољуби у руку а она њега одмах у чело:

— Иди сине, а бож’ји благослов нек те прати на сваком кораку! — говораше сирота старица а сузе из дубоко усанулих очију не престајаху.

Сад Кузман приђе и Симиној руци:

— Прости бабо! — викну он са неким болним гласом, мислећи да неће он бити тај, што ће унесрећити ове благе и скромне родитеље и њихово невино јединче.

— Нек ти је просто, синко, од мене!... Бог те благословио! — промуца старац, пољубивши Кузмана, у чело.

Пандури веома заједљиво посматраху ово дирљиво праштање и са нестрпљењем очекиваху на полазак.

Кузман бацивши још један нежан, а пун туге и очајања, поглед на Мару, пође са пандурима.

Мара се одмах стропошта онесвешћена стиснувши обема рукама своје слабачке груди.

Већ беху пандури са Кузманом у судници. Пред вратима кадијине собе стојала су два пандура као какви кипови. Чим они опазише да пандури иду са Кузманом, одмах један од њих уђе у кадијину собу и понизно прошапута:

— Једнога Ђаура пандури воде, хоћу ли их пустити?...