— ’Аларазола! — одговорише им укућани, посматрајући их убезекнуто, са неким грозничавим страхом у души.

— Које добро, ефендије? — упита одмах Сима, нудећи их да седну.

— Кадија је, чорбаџи Симо, наредио да одмах одведемо к њему твога зета! одговори један од пандура и одмах баци свој оштар поглед на Кузмана.

Сима се к’о опарен тргну. Он беше ужаснут овим речима, као да му отровница — стрела кроз срце прође.

Ранђија врисну и одмах се стропошта на земљу.

Само Кузман још не беше ни устао, већ, седећи непрестано посматраше презриво у пандуре. Мара је тако исто седила одмах до њега па кад чу оне речи а она се само још јаче приби уз њега, пребацивши нехотице своју десну руку преко његовог рамена.

— Заповест кадијина мора се извршити! — викну један од пандура, пришав ближе ка Кузману, — устани па хајде одмах с нами!...

— Аман, ефенди!... Није он ништа крив! — муцаше Сима, превијајући се пред пандурима, молећи их да не дирају Кузмана.

— Кадија га зове и ако није крив, он ће га пустити! — продужи онај првашњи пандур.

Кузман се горко насмеши и устаде. Њему се сад у глави превртаху разне мисли. Хтео је једном да дохвати јатаган, који беше одмах изнад његове главе обешен о зиду, па да за тренут посече ове гадне турске голаће, хтео је али се опет уздржа. Знао је он да ће заиста моћи тако да утекне од грабљивих турских канџа, али се одмах сети и његове премиле Маре. Знао је он, да ће Турци одмах ухватити старца Симу, баба Ранђију, и његову Мару и да ће их све обесити и онда нашта му живот. Зато се он и уздржа од напада, мирно устаде, бацивши горак осмех и врло оштар поглед на пандуре, он се реши да пође.